Небојша Радмановић, замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламента БиХ: Сада и на Западу схватају да у БиХ више не могу да раде шта хоће

- До тада је све било другачије. Када би ОХР или неки представник ЕУ нешто зацртао, то је углавном и било остварено. Сада и Запад види да то више не може, да постоје људи који су спремни да бране своје до краја. Колико ће трајати та посебна пажња под којом се сада налазимо, видјећемо. Свијет има нека крупна жаришта која су много тежа него БиХ. То је још један разлог више да се ми овдје договарамо - истиче Радмановић.

Он напомиње да политичари у Сарајеву повлаче исте потезе и воде исту политику као да се и даље налазимо у 1992. или 1993. години, али да ти потези и та прича више не пролазе као прије двије или три деценије.

- Све то говори да они не разумију БиХ. Они не могу да владају Сарајевом, а владали би цијелом БиХ. Просто невјероватно. Тај њихов однос са једним бројем странаца доводи до замагљивања суштине проблема који онда пребацују у Српску. ФБиХ је за три године упропастила демократски принцип избора, три године нису формирали владу, и то некима није проблем, а јесте проблем када ми кажемо да не дамо отимање нечег што је по Уставу БиХ наше - додаје Радмановић.

ГЛАС: Да ли је промјена околности на свјетској политичкој сцени утицала на такав развој ситуације?

РАДМАНОВИЋ: Свијет се промијенио. Однос једног броја западних сила према БиХ јесте остао исти. Међутим, показује се да њихове замисли нису могуће. Суверенитет је владавина народа на свом простору, а БиХ није суверена земља. У Сарајеву се стално залажу за суверенитет, али су и за високог представника. Опозиција у ФБиХ је гора према Српској него СДА. Ми смо у посљедњих пола године били једном у парламентарној сали да бисмо подржали смјену Сифета Поџића. То је било страшно. Није се говорило о Поџићу, него је на сцени био апсолутни напад на Српску и СНСД. Депримирајући је став владајуће већине, опозиције и једног броја млађих људи којима не вриједи да објашњавате било шта или да са њима водите озбиљну расправу. Ми им стално поручујемо да није 1992. или 1993. и стварно није. Та прича из рата не пролази више баш на сваком мјесту на Западу. Сад можемо чути поруке да се ми договоримо.

ГЛАС: Мађарска је на својеврстан начин постала глас Српске у Бриселу. Како то тумачите, шта је њихов интерес овдје?

РАДМАНОВИЋ: Европа није јединствена и то је јасно. Овдје није у питању само Виктор Орбан, него и све земље Вишеградске четворке. Њихов глас у Бриселу сада се другачије чује. Сјећам се изјава покојног предсједника Пољске који је, одмах након што је та земља примљена у ЕУ, тражио да се њихова чује. То је нормално. Када је Орбан у питању, видим интересе човјека који разумије шта значи равноправност. Та прича ће се ширити не само као подршка једном национу, него ка подршка равноправности. Треба имати на уму и Орбанове изјаве са почетка мигрантске кризе, када је послао Европи јасне поруке.

ГЛАС: Да ли је кључна реченица у тој причи она коју је изрекао мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто - “причајте са Србима, а не о Србима”?

РАДМАНОВИЋ: То је исправна порука коју раније нисмо могли да чујемо и важна је јер је Мађарска чланица ЕУ и НАТО-а. То је принцип који Европа одавно гаји, али не према нама. Нама би да наређују и отимају. Морали су схватити да ће једног дана то да се промијени.

ГЛАС: Прије неколико дана сте заједно са колегама из руководства оба дома Парламента БиХ разговарали са амбасадорима Квинте о могућем поништавању “Инцковог закона”. Какав утисак сте стекли?

РАДМАНОВИЋ: Ништа ново нису рекли. Сасвим очекивано, нас шесторо са друге стране имали смо три различита мишљења. Став Николе Шпирића и мене је био да се не може разговарати о измјени онога што је Инцко наметнуо, него да то треба прво поништити, па да се онда договарамо. Тај наш став они нису ни коментарисали.

ГЛАС: Да ли уопште има смисла та “понуда” Кристијана Шмита да БиХ усвоји закон о забрани негирања геноцида и других злочина, а да ће он онда поништити оно што је Инцко наметнуо, јер да је било сагласности, такав закон у БиХ би био усвојен много раније?

РАДМАНОВИЋ: Наравно да је то бесмислено. И странци знају да је бесмислено, али не одустају. Тако раде годинама, па нам се проблеми вуку унедоглед. Претпостављам да траже некога ко би прихватио такав начин рада, али мислим да смо сви из Српске чврсто при ставу да прво буде поништен “Инцков закон”. Тражимо да то уради ПИК, који такође сматрамо нелегалним, али мислимо да они то могу урадити.

ГЛАС: Дакле, Кристијан Шмит то не може да уради јер га Српска не признаје за високог представника?

РАДМАНОВИЋ: Тако је. А и он то свакако без ПИК-а не може. Али када би он то урадио, морали бисмо то да размотримо. Углавном, прича о доношењу таквог закона у БиХ може на дневни ред тек кад не буде наметнутог “Инцковог закона”. Прво, само наметање је изазвало проблеме, а друго, садржај тог закона је катастрофалан.

ГЛАС: Да ли је могуће донијети у БиХ такав закон, а да буду сви задовољни?

РАДМАНОВИЋ: То би била тешка расправа, свуда на свијету је тако. Огромних злочина је било свугдје, а готово нико нигдје то није признао. Од милиона мртвих по Африци или САД, до јерменског геноцида. Други то признају, али они који су то урадили - не. Не треба бјежати од разговора, али не тако да неко нешто наметне, па хајде ви причајте.

ГЛАС: Да ли је на снази највећа криза након Дејтона?

РАДМАНОВИЋ: Тешко је рећи да ли је највећа, ми волимо употребљавати то за све живо. Криза траје 30 година, сличних ситуација је било, да ли је ово веће него кад је Лајчак нешто наметао или када је Ешдаун дивљачки смјењивао људе, није лако процијенити. Да се ова криза могла предвидјети, то је тачно. Свако ко имало размишља, могао је претпоставити да ће се ово десити. Узроци су бројни, наметање, отимање, притисци на једну или двије стране. На то смо и раније указивали.

ГЛАС: Од завршетка рата прошле су двије и по деценије, високи представници су редом наметали разне одлуке, али политичари из Српске су их углавном прихватали? Зашто се нико из Српске раније није томе успротивио на начин који је данас на сцени?

РАДМАНОВИЋ: Вјероватно је све то могло да се деси и раније, али треба рећи и да смо непосредно послије рата имали један период када је овдје боравила озбиљна војна сила, када се нико није смио бунити. И тада смо схватали да све то неће завршити добро, а било је ситуација када смо показивали да то не прихватамо. Већ расправе о Оружаним снагама нису биле једноставне. Неке ствари нисмо ни схватали. Рецимо, Карл Билт је промијенио неке надлежности једним малим актом, а да ми то нисмо ни знали. Први пут кад сам био члан Предсједништва, схватио сам да немам право вета на буџет, иако у Дејтону пише да имам. Када је Лајчак хтио да намеће, услиједио је озбиљан одговор. Тада смо имали кризу исту овакву. Рекли смо да не прихватамо, па је та криза половично ријешена. Лајчак као озбиљан политичар је отишао јер је видио да нема рјешења, да нема договора унутар земље, а да наметање не води никуд. БиХ је и даље окупациона зона једног броја западних сила које се играју преко високог представника, преко Квинте, представништва ЕУ, а нико од њих не одговара. Сви су отишли одавде па напредовали.

ГЛАС: Да ли је само страх од војне силе био разлог што је Српска остајала нијема на наметања? Било је и неке врсте сарадње. На примјер, закони о Суду БиХ и Тужилаштву су усвојени у Парламенту БиХ са образложењем да ће се након тога моћи амандмански дјеловати. Од тога није било ништа.

РАДМАНОВИЋ: Могуће је да је у питању био страх, а могуће је да није било довољно промишљања. Било је и прагматичности. Ми никад ништа нисмо промијенили, иако су нам тада нудили исто као и сада - прихватите па ћемо промијенити.

ГЛАС: Криза је у једном моменту довела до јединства политичких фактора у Српској које се брзо распало. Ко је одговоран за то?

РАДМАНОВИЋ: Водеће опозиционе партије у својим програмима наводе да треба разматрати враћање надлежности. Истовремено, неки од тих опозиционара галаме и вичу да су их преносили они други, а сви смо ми то радили. Та опозиција је пренијела на ниво БиХ и Оружане снаге и индиректне порезе. Логично је било да неке ствари и у опозицији схвате, зато смо добили јединство у почетној фази. Онда су се десиле неке ствари. Неспорно је да је специјални изасланик САД Габријел Ескобар рекао да је звао лидере да не подрже Милорада Додика. Након тога су почели другачије да се понашају. Похвалио их је и Бакир Изетбеговић. Кад се показало јединство, ту нису биле неке важне личности из опозиције, а кад су се они вратили са неких својих путовања, почела је друга прича, да они неће да дају подршку Додику. А то није подршка Додику, него народу. Додик је ту само фронтмен.

Економски искорак

ГЛАС: За десетак дана биће обиљежено 30 година постојања Републике Српске. Како је видите у будућих 30 година?

РАДМАНОВИЋ: Тешко је гледати тако далеко, али у наредних неколико година Српска може направити одређене искораке који морају бити економски. Ми причамо о политичким односима, подразумијева се да је потребна та врста стабилности која је најважнија за економске искораке. Често говоримо самостална Република Српска у оквирима Дејтонског споразума. Сад видимо да и то смета Сарајеву и странцима. Али то је пут ка стабилности. Очекујем бржи економски развој, који је могућ, који би побољшао тешку демографску ситуацију. И није такво стање само у Српској. Исто је и у другом дијелу БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.